Те године су примали само на смер шумарство чак 250 студената. Наравно, мој циљ је био да упаднем на буџет, иначе сам могао да се поздравим са студијама. То сам и успео, и са те стране сам био презадовољан. Што би рекао мој старији брат, после пријемног ми је следио најдужи али и последњи распуст и до октобра се уживало.
Све што је лепо кратко траје па се и тај распуст завршио и дошло је време да се седне у неудобне клупе и посвети студирању. То су била лепа времена, дружење са толико нових људи, нови изазови, упознавање са Београдом... С нестрпљењем сам чекао јануар 2001. јер је са собом доносио полагање првог испита. Од 38 укупно плус дипломски рад. И невероватних преко 30 колоквијума, који не доносе никакво олакшање по питању испита већ њихово полагање вам омогућава право да изађете на испит. И ништа више. Дакле, већина их је испит за себе 
Наставиће се...
Те дане памтим као да су се јуче одиграли, заувек ми је остао у сећању сусрет са Београдом. Наравно, долазио сам и раније, из разноразних разлога, али овог пута радило се о пријемном испиту. И овога пута задржао сам се на неколико дана. Не сећам се тачног датума, знам само да је био јул, Београд је био ужарен, било је паклено вруће што је стварало код мене додатну нервозу, као да ми стрес од пријемног испита није био довољан сам по себи. Био сам код родбине на Коњарнику, у стану у поткровљу, где ни свих 834 
отворених прозора у комбинацији са улазним вратима није могло створити ни један једини спасоносни ветрић.
Комбинација врућине и треме није дозволила ни минут одмора и сна, па сам се онако, неиспаван, ујутро упутио на пријемни. Уз извесне проблеме, некако сам стигао на тај пријемни, отприлике неколико минута пре почетка (а многи данас кукају на градски превоз, нек се сете те године). Први дан се полагала математика, па је следио дан паузе, па се трећи дан полагала биологија. Није било тешко, што говори податак да сам уписао факс. Ипак, сећам се да сам био међу тридесет најбољих, на списку, и сећам се да сам тад мислио да никад нећу заборавити тај број, али велико разочарање избрисало ми је из памћења тај податак.
Наставиће се...
Ваљда ће од овог блога бити нешто, мислим да ћу имати и превише инспирације да испишем путешествије студента Шумарског факултета, одсека шумарство.
Можда бих свима, за почетак, могао да препоручим да прво ишчита овај блог, а тек онда да размисли да ли ће кренути у немогућу мисију.
