Те дане памтим као да су се јуче одиграли, заувек ми је остао у сећању сусрет са Београдом. Наравно, долазио сам и раније, из разноразних разлога, али овог пута радило се о пријемном испиту. И овога пута задржао сам се на неколико дана. Не сећам се тачног датума, знам само да је био јул, Београд је био ужарен, било је паклено вруће што је стварало код мене додатну нервозу, као да ми стрес од пријемног испита није био довољан сам по себи. Био сам код родбине на Коњарнику, у стану у поткровљу, где ни свих 834 Smeje se отворених прозора у комбинацији са улазним вратима није могло створити ни један једини спасоносни ветрић.

Комбинација врућине и треме није дозволила ни минут одмора и сна, па сам се онако, неиспаван, ујутро упутио на пријемни. Уз извесне проблеме, некако сам стигао на тај пријемни, отприлике неколико минута пре почетка (а многи данас кукају на градски превоз, нек се сете те године). Први дан се полагала математика, па је следио дан паузе, па се трећи дан полагала биологија. Није било тешко, што говори податак да сам уписао факс. Ипак, сећам се да сам био међу тридесет најбољих, на списку, и сећам се да сам тад мислио да никад нећу заборавити тај број, али велико разочарање избрисало ми је из памћења тај податак.

Наставиће се...